Kuća plime i oseke

Postoji nešto kao osnovni ton, izgovoren, odsviran ili napisan, koji možemo da čujemo bilo gde na svetu. Kad se jednom nađemo na njegovoj talasnoj dužini, shvatamo da je veliki deo onog što nazivamo "kulturom" od malog značaja, da ne kažem bezvredno, i da šuplje zvuči. Možda se čitava stvarna kultura zasniva na tom osnovnom tonu i gradi iz jedne osnovne dimenzije, koja u sebi nosi uživanje u najprostijem.
(...) Prava poetika nalazi se negde drugde: ona je na velikim prostranstvima, u migracijskim pokretima, u najosnovnijim nužnostima, prvobitnim gestovima. (...) A kad je reč o teorijama, tumačenjima i računanjima, ja ih saslušam pažljivo, u kamenoj tišini, a onda se vratim na obalu ili pustaru, do neke stene na kojoj su mraz i morska so ispisali klimu vekova.


Iz ovog citata može se steći pogrešan utisak da autor "Kuće plime i oseke" želi biti kakav guru nama mladima, iscrpljenim na kraju radne nedelje. Ne, ovo je zbirka utisaka  Keneta Vajta (Kenneth White) koji prate njegovo ostvarenje sna da se sa ženom preseli na obalu Atlantskog okeana (on oblikuje klimu, vaja obale, prožima umove) ili običnim jezikom rečeno: o tome kako godišnji odmor postaje deo nečijeg normalnog toka stvari. K. Vajt i njegova Kuća provereno zaslužuju da se s njima provede dvesta strana.


A evo kako sam se ja provela.
Impresija za impresijom, pomislila sam da ću se strašno razočarati u ovog pisca koji je skovao reč Geopoetika, jer na početku samo nabraja činjenice i detalje o pronalaženju savršene kuće, gusarskog gnezda u Bretanji. Međutim oko šezdesete strane shvatam. Vajt je samo beskrajno zahvalan na svom novom okruženju, otud toliko dosadnjikavih detalja na početku. Kad počne da otkriva svoju bliskost s novom sredinom postiže bliskost sa mnom. Nenametljivo tek tu i tamo podiđe ljudskoj emociji kroz kakvu zgodnu sliku. Haos stena i hridi, kiše i vetra, lutanja šumama, uživanje u odjecima ciklona koji ipak ostaju na bezbednoj udaljenosti, nasuprot ušuškanom ateljeu, obredu ispijanja jutarnjeg čaja u fino zazelenjenom domu, divljenje mačku, biću s praga između dva sveta, prevođenje neverovatnih starih tekstova koje sakuplja po raznim mestima. Ima još toga... 


Ukoliko knjigu pozajmljujete iz Zemunske biblioteke, videćete magareće uši, to sam savijala listove da bih se kasnije vratila tim posebnim delovima i pribeležila ih negde. Prepisujem delove dobrih knjiga od srednje škole... Izvinjavam se i biblioteci i čitaocima, ali rekoh sebi, postoje i gore stvari koje ljudi rade knjigama, a oni koji pak primete "uši"odmah će se setiti da je to odlika knjiga koje bivaju dugo otvorene.