Nedavno sam čula da Jugotonu u Nušićevoj slabo ide. Ako se zatvore, neće me utešiti ni da se umesto njih tu pojavi Virgin records na par spratova. Pominjala sam potragu za muzikom posle odmora i uloga baš te BG radnje u Nušićevoj je posebna. Naime, moji su se preci (osim tate) ložili na San Remo. Išli su kod prijatelja koji imaju tv, sve zbog festivala. Onda je naišla izložba fotografija nezvanično nazvanog Italijanskog neorealizma gde sam videla fotku Ernesta Fantozzia i oprostila familiji. Pogledajte samo te poze.
A još kad je Bubiša Simić na Popboksu objasnio, priznala sam sebi, primila sam se. Računam da je to sanremovanje ipak moralo ući i u moj genetski zapis.
Da pređem na stvar, postoji ta hrvatska šansona i tu je gotovo sve napisao Zdenko Runjić, umro je u ne baš dubokoj starosti i njemu u čast se krajem leta posvećuju koncerti. Traganje za dobrim obradama tih nekih tralala hitova me čini srećnom. Evo nekih:
DeTour
Tamara Obrovac
Maja Posavec (DeTour) i Darko Rundek
Massimo, kakva večernja idila
A onda skok u te 50e, 60e, u kompilaciji zvuk 60ih, reizdao Jugoton.
Beti Jurković
Đorđe Marjanović
Zafir Hadžimanov (odolite paklenom
violinskom ključu i prepustite se pesmi)
I još je tu tušt i tma: albumi naših pradavnih rokera koji su pevali na engleskom, a da ga uopšte ne razumeju, već teraju po sluhu, a dmah iza njih boks-set Idola.
Ima u Jugotonu svega i svačega što ne opterećuje život. Štaviše postaje njegov neizostavni deo. I to onih boljih dana...
