Arifa

Davno, u Crnoj Gori, komšije kod bake i dede bili su Romi. U toj kući je Arifa bila mater-familias. Njen lik mi se odavno pomešao s likom Ljubice Adžović. Sličan  stas, šarena marama na glavi i neponovljiv izraz lica: emotivna napregnutost a opet takav balans radosti i tuge... 

Arifin muž je bio taksista, radili su u Nemačkoj i bili nekako otmeni. Crna kosa, bela košulja, oči što sjaje.

Arifa je za mene posebna: dala je sinu ime Jasmin, a meni poklonila jedno od prvih odelaca. Pravo, pravcato, sa zlatnim nitima i ciklama trakama. 

Još uvek ga imam i s ponosom pokazujem:

komplet (suknja + kecelja + marama)

detalj: "zlatne niti"

Mislila sam da sam jako važna što imam takvo odelce. Zlato, šarenilo, šuškanje tkaninice ko zna kako napravljene i odakle nabavljene, uvrnute rese koje se ne mogu rasplesti. Poseban osećaj drugosti koje pruža kad ga obučete. 

Gajili smo međusobno poverenje i poštovanje. Sestra i ja smo se super slagale s njenom decom. Samo, svako u svom dvorištu. Između nas je uvek bila ograda. Nikad mi nije bilo čudno što je tako, a sestra je htela kod njih, ali baka nije dala. A Arifa verovatno nikad nije ni pitala. Bili su nekako otmeni. 

Možda su mi opet komšije, a možda su u Nemačkoj, igrali epizodu u Soul Kitchen ili nekom drugom filmu Fatiha Akina...