Putovanja i njihovi počeci

Dok se spremamo za more, ushićenje nekako uspevam da kanališem novim plejlistama. Ali ovoliko sunca nakon ledenih meseci u četiri zida - predajem se: dangubovićke radnje kao što su premotovanje lične istorije putovanja mogu da počnu!

Najranije sećanje na putovanje počinje na selu. Takozvana švapska  kuća, drvena ljuljaška, veliko dvorište, ali i prvi susret sa spoljnim svetom u kom svi osim nas rade samo jednu stvar: voze se na svojim prikolicama dok im vetar duva kroz kosu. Prikolicu, niti kakav kabriolet, nismo imali. A bila je to takva prilika: vojvođanski putevi, beskrajnost njiva i neba! 

Mi smo imali smo tek golfa koji je svud sa sobom nosio zaparu ravnice, čak i na najdalje destinacije do kojih smo stizali. Sve to praćeno Nilom Jangom. O, kakvi dosadni sati, oko mene samo jedan te isti usijani asfalt i titraji dalekih prikaza od automobila, a ja gledam u svoj nos i pitam se da li će on tu biti stalno.

Prošlo je tako četiri-pet godina dok nismo stali da napravimo pauzu u Beogradu. Ćale je, ne znam šta hteo, a naleteo je na Terazijama na muzičku radnju. Bila je to za njega velika radost, a ispostaviće se i za mene. Prestala sam da zavidim seljanima na vetru u kosi, jer She's a Mystery, You Got It i Crying su bile bolje od toga. Pred dostojanstvom i svečanošću Roja Orbisona ništa nije imalo šanse.

1991. gledali smo neki njegov snimak na TV-u i tata je rekao: "Čoveče ovaj Roj se uopšte ne menja". Jedva sam dočekala da budem pametnija i informisanija od roditelja i da se osvetim za onog Nila Janga: "Ha,ha pa kad je umro još pre par godina, naravno da se ne menja!"

Sad shvatam koliko je bio u pravu. R. Orbison je nepromenljiv, ostaje kao veliko, široko nebo, sunce, vetar u kosi, miris njive, more...