Bilo je sparno, mesec jun, nebo rozikasto od sunca, a neki nepoznat tip me je čekao na početku ulice u kojoj sam odrasla. Imao je posebnu ponudu za mene: jednu ljubičastu majicu. Nisam zainteresovana, ali kao i za sve ostale prodavce, i za ovog brinem da će umreti ako ne kupim to što nudi, pa ipak gledam šta ima. Kad ono, sa majice se osmehuje Ante Tomić. Malo sam začuđena, a onda vidim da mi je Ante namignuo i onim otvorenim okom skrenuo pažnju i na Andy Warhol Velvet Underground bananu koja stoji iznad njegove glave umesto oreola. Taman da prihvatim ponudu, probudim se.
Majicu s Antom Tomićem rado nosim u mislima i ponosna sam na nju.
Sedimo na tremu posle dana u kom je Celzijusevih 40 trajalo iz sata u sat i sve tako do 20.00 č. Onda smo izneli stolice s trema u dvorište i na škrge prodisavali ono malo vazduha preostalog posle takvog dana. Listam knjigu dragog mi pisca i urlam od smeha slovnim greškama kojima je knjiga puna. Puna. Prisećam se valjda svih mogućih slovnih grešaka na koje sam ikada naletela. Još ih se sećam. Kako čudan razlog za radost.
Toplo septembarsko jutro, vozim se Novim Beogradom. Pravo u oči bije mi sunce. Oko mene autobusi, kamioni, i poneko ilegalno prevozno sredstvo...Slušam Buzzcocks-e, pevam, ovo su poslednji dani samoće, slobode, pevam naglas, ludujem, gledam krajičkom oka, je l' me neko vidi... Ma, ko me vidi, taj uživa, jer izaći s posla na pola radnog vremena, po takvom sunačnom danu...Lako je meni, a i lepo. I tako skoro svaki dan tog septembra.
Toplo septembarsko predveče. Shvatam kako se neko oseća kad kaže: Ješću šta hoću, a ne šta mi kažu da je zdravo. Uživam u hrani koju nisam mogla da pogledam par meseci. Riblji paprikaš, rezanci s makom, svašta...mama i tata se trude...ali ipak, najlepši je mamin đuveč. Nekoliko puta pitam za recept, ona ga nekoliko puta strpljivo deklamuje, ali ja nisam u stanju da zapamtim. "Nema veze, zapisaću kad stignem, opet ćeš mi izdiktirati".Nekoliko meseci kasnije, nakon što mi je stigla jedna od najtužnijih vesti koju sam ikad dobila, ja sam pomislila na taj đuveč i tajnu recepta koju ću morati sama da odgonetam.
Hladan februarski dan, debeli sneg na sve strane. Pređem nekako ulicu. Ulazimo u zgradu i javljamo se dežurnoj sestri. Čekamo. Prolaze sati...
Tri dana su se spojila u jednom, više ne znam kad je prošla noć, a došlo jutro. U krevecu do mene je beba. Nas dve se već, naravno, dobro znamo i nema mesta prevelikom uzbuđenju. Ono će tek doći, kad stignemo kući, kad treba prvi put da zamenimo pelene. Bila sam spremna da je ostavim ukakenu čitav dan, samo da se prvo naspavam. Srećom po bebu, bilo je u mojoj okolini pribranijih od mene.
Eto, to su neke teme koje je trebalo da se nađu u postovima, ali nisu imale prilike jer je njihovo vreme u kom bi zaživele na internetu prepušteno traganjima za kolicima, krevecima, auto-sedištima, lekarima... Beležim ih ovako jer zauzimaju ravnopravno mesto u ovoj zbirci meni dragih stvari zvanom blog Jasmina.
Majicu s Antom Tomićem rado nosim u mislima i ponosna sam na nju.
Sedimo na tremu posle dana u kom je Celzijusevih 40 trajalo iz sata u sat i sve tako do 20.00 č. Onda smo izneli stolice s trema u dvorište i na škrge prodisavali ono malo vazduha preostalog posle takvog dana. Listam knjigu dragog mi pisca i urlam od smeha slovnim greškama kojima je knjiga puna. Puna. Prisećam se valjda svih mogućih slovnih grešaka na koje sam ikada naletela. Još ih se sećam. Kako čudan razlog za radost.
Toplo septembarsko jutro, vozim se Novim Beogradom. Pravo u oči bije mi sunce. Oko mene autobusi, kamioni, i poneko ilegalno prevozno sredstvo...Slušam Buzzcocks-e, pevam, ovo su poslednji dani samoće, slobode, pevam naglas, ludujem, gledam krajičkom oka, je l' me neko vidi... Ma, ko me vidi, taj uživa, jer izaći s posla na pola radnog vremena, po takvom sunačnom danu...Lako je meni, a i lepo. I tako skoro svaki dan tog septembra.
Toplo septembarsko predveče. Shvatam kako se neko oseća kad kaže: Ješću šta hoću, a ne šta mi kažu da je zdravo. Uživam u hrani koju nisam mogla da pogledam par meseci. Riblji paprikaš, rezanci s makom, svašta...mama i tata se trude...ali ipak, najlepši je mamin đuveč. Nekoliko puta pitam za recept, ona ga nekoliko puta strpljivo deklamuje, ali ja nisam u stanju da zapamtim. "Nema veze, zapisaću kad stignem, opet ćeš mi izdiktirati".Nekoliko meseci kasnije, nakon što mi je stigla jedna od najtužnijih vesti koju sam ikad dobila, ja sam pomislila na taj đuveč i tajnu recepta koju ću morati sama da odgonetam.
Hladan februarski dan, debeli sneg na sve strane. Pređem nekako ulicu. Ulazimo u zgradu i javljamo se dežurnoj sestri. Čekamo. Prolaze sati...
Tri dana su se spojila u jednom, više ne znam kad je prošla noć, a došlo jutro. U krevecu do mene je beba. Nas dve se već, naravno, dobro znamo i nema mesta prevelikom uzbuđenju. Ono će tek doći, kad stignemo kući, kad treba prvi put da zamenimo pelene. Bila sam spremna da je ostavim ukakenu čitav dan, samo da se prvo naspavam. Srećom po bebu, bilo je u mojoj okolini pribranijih od mene.
Eto, to su neke teme koje je trebalo da se nađu u postovima, ali nisu imale prilike jer je njihovo vreme u kom bi zaživele na internetu prepušteno traganjima za kolicima, krevecima, auto-sedištima, lekarima... Beležim ih ovako jer zauzimaju ravnopravno mesto u ovoj zbirci meni dragih stvari zvanom blog Jasmina.
